Свети Кирил, архиепископ јерусалимски.
Рођен у Јерусалиму у време Константина Великог, а умро у време Теодосија Великог (315-386). Године 346. посвећен за свештеника, а 350. наследио на престолу јерусалимском блаженог Максима патријарха. Трипут збациван с престола и шиљан у прогонство, док најзад у време Теодосијево није повраћен, па проживив мирно још осам година, предаде душу Господу. Две тешке борбе он је имао: једну с аријевцима, који се осилише под Констанцијем, сином Константиновим, а другу под Јулијаном Одступником, с овим отпадником и са Јеврејима. У време силе аријевске на Дан Педесетнице појави се знамење крста, светлије од сунца, које се простирало изнад Јерусалима и Горе Јелеонске, и трајало неколико часова почев од деветога часа изјутра. О тој појави, која је била виђена од свих житеља Јерусалима, писано је и цару Констанцију, и она је служила много на утврђењу Православља против јеретика. У време Одступника пак десило се друго знамење. Да би понизио хришћанство, Јулијан наговори Јевреје да обнове храм Соломонов. Кирил се молио Богу да то не буде. И би земљотрес страшан, који поруши све што би изнова сазидано. Тада Јевреји почеше поново. Но опет би земљотрес, који сруши не само новосазидано него извали и растури и старо камење које се још држало под земљом. И тако се обистини реч Господња: &&ни камен на камену неће остати.&& Од многих списа овог светог оца сачувана је његова катихетика, дело првокласно, које потврђује веру и праксу Православља до дана данашњега. Необичан архипастир и велики подвижник био је овај светитељ. Био је кротак, смеран, сав испоштен и у лицу блед. После многотрудног живота и витешке борбе за веру православну мирно се упокојио и преселио у вечне дворе Господње.
Анин чудотворац.
Родом од Халкидона; мален растом као древни Закхеј, но велики духом и вером. Одрече се света у својој петнаестој години и настани близу реке Еуfрата у једној изби где се испашташе и Богу мољаше, најпре код свог учитеља Мајума, а по смрти овога, сам. Силом своје молитве напунио сух бунар водом, исцељиваше болеснике од разних мука и зверове укроћаваше. Један укроћен лав био је код њега стално на служби. Прозирао у даљину. Кад су недалеко од њега једнога столпника, Пионија, разбојници напали и изубијали тако да овај смишљаше да сиђе са столпа и иде да се тужи судијама, свети Анин прозре у душу тога столпника и његове намере, и посла му писмо по своме лаву, да се остави своје намере, да опрости нападачима, и да продужи свој подвиг. Милосрдан беше неисказано. Епископ новокесаријски поклони му једног магарца, да му олакша доношење воде са реке, но он поклони магарца неком сиромаху, који му се беше потужио на сиромаштину. Епископ му поклони другог магарца, но он и њега поклони. Тада му епископ даде трећег магарца, но само на послугу, као водоношу, с тим да му га мора чувати и вратити. Пред смрт виде да му долазе Мојсеј, Арон и Ор, и где га зову: "Анине, Господ те зове, устани и пођи с нама!" То он откри својим ученицима, и предаде дух свој Господу, коме је верно послужио. Беше му сто десет година када сконча земаљски живот свој.